Pismo

Dobar deo noci slusah munje i gromove, misleci da cu se uz njih lepo naspavati, nasuprot jedva da sam oka sklopio.

Godina 2015. je trebala da bude prekretnica u mom zivotu.

Godine pre nje su bile zanimljive jer sam ja rastao, napredovao, pomalo padao, ali uvek iz meseca u mesec sve vishe bio i sve bolji. Izlazio iz zone svog konfora, iz svoje ljushture u spoljni svet. I to je pocelo da donosi dobitke na svim zivotnim planovima. Nikad pre se nisam osecao tako sposobnim za bilo koji licni i drugi zadatak. Sve je islo sa lakocom, nishta nije bilo napeto. Po koja kriza je bila bolna ali kratkorocna.

Upoznavajuci te 2014. sve je to islo tako lagano, tako jednostavno, cesto nisam ni primecivao da bilo sta radim a da se stvari dogadjaju samo od sebe. Jednostavno bio sam prepusten slobodi svoje dushe i ona me je vodila nekuda. Kasnije sam se cesto cudio kad se neshto od toga prepricavalo, jer nisam ni bio svestan shta sam tacno radio.

Druga polovina te godine je najbolji, najlepshi deo mog zivota, uzivalo se u svakom pogledu cak cesto i preterivalo. Onda sam shvatio da sam skoro sve zivotne kockice koje sam trazio i pokushavao da sastavim prethodnih godina imao na jednom mestu, cinilo se da se dugi put napredovanja, traganja konacno isplatio.

Najlepshe od svega sve te kockice si i ti zelela, i isto tolko kolko i ja zelela da ih spojish u jednu celinu.

Onda je doshla 2015. kad je sve to trebalo da se obestini, da konacno sve dodje tamo gde treba i da zajedno zivimo jedan potpuno novi, drugaciji zivot od onog prethodnog.

Onda se majka priroda poigrala malo sa nasim zivotima, a ni ljudi okolo nisu bas najdraze gledali na to shto smo prethodnih godina postigli, i do cega smo dosli. Pa je tako za mene 2015. najgora godina josh od 2006. ili 7.. Mislio sam da su to samo usputni problemi, ali neki od njih su zadirali duboko, menjajuci me podsvesno i dok je i dalje naizgled sve i dalje delovalo da se razvija, valjda zbog prethodnih uspeha, nisam video da sve to ozbiljno tone. Kad je trebalo sesti i pogledati duboko ja sam josh bio zavaran stvarnoscu, koja nije delovala tolko crno.

Onda se sve raspalo, a ja i dalje nisam video sushtinu, ogromne, i ozbiljne probleme kojima je trebalo pristupiti mnogo ozbiljnije, i dalje je delovalo sve to kao mala usputna prepreka koja ce se preci sama od sebe.

Mesecima kasnije sto zbog svoje obnevidelosti, ponosa, da to ne moze tako. Nista od toga nisam video kako treba.

Trebala je da dodje 2016. da se slicice koje su polako dolazile do mene spakuju na jedno mesto. Sada je verovatno kasno za osvescenje, ali da bi covek krenuo dalje mora prvo da pogleda sirom otvorenih ociju svoju proslost. Svoje greshke, ali i da sabere svoje uspehe.

Jos jednom 2015. je cista propast… Sve shto je gradjeno godinama je otislo, nestalo, treba krenuti kompletno od nule. Ocekivana prekretnica u toj godini me je okretala ka potpuno novoj zivotnoj ulozi, tako da dosta toga sto za tu ulogu nije bilo bitno sam i sam odbacio, jer sam bio potpuno siguran da imam sve kockice.

Pre nego sto krenem dugi put, i u novu buducnost moram da budem otvoren i prema tebi i prema sebi oko proslosti. Razbacane kockice proslosti su tu negde okolo, dosta njih su neshto shto je trebalo godine i godine da se pronadje nece ih druge nove kockice zameniti tek tako, neke verovatno nece nikad moci da budu zamenjene.

Negde duboko u sebi osecam da mozemo, da sakupimo sve te dobre kockice stavimo na jednu gomilu i lagano pocnemo da sastavljamo. ZNamo da ne mozemo da sastavimo isto ono shto smo zeleli i probali, ali i dalje tu ima mnogo dobrih elemenata, suguran sam da oni mogu da se sastave na neki drugi, novi nacin, nesto drugo ce upotpuniti poneku koja nedostaje. Na kraju ni jedan dovek od zivota nije dobio sve shto je zeleo. Kombinovanje razbijenih kockica ce biti naporan i tezak put, ali znamo da neki od tih elemenata dosta vreme, pa ce se lako postaviti kao oslonac.

Sta zelim

Dolazimo do problema shta ja zelim. Odogovor je nemam pojma. Moj siguran svet nije pravljen na tom principu, uglavnom ideju da mogu inicijativom neshto da postignem sam izgubio kao malo dete.

A to da se opustim, tek mi je to takva paradigma, shta to uopshte znaci? I nekako malo kontradiktorno sa idejom akcije. Valjda u mom svetu u akciju stupam kad me organizam na to navede (odbrana, gubitak, velika zelja).

Probati neshto drugo. Da, postoji u matematici probalistichka teorija (ako probash dovoljno razlicitih stvari, jedna od njih mora da je reshenje, uzmesh po slucajnom uzorku i analizirash dok ne nadjesh stvar koja zadovoljava kriterijume). Da li mi se svidja ideja o upotrebi probalisticke teorije u zivotu, ni najmanje. Da li mislim da ako neshto ne funkcionishe da treba naci reshenje, da mislim, i to radim barem kad je posao u pitanju skoro svaki dan.

Sta zapravo zelim?

Sta zelim da postignem, iskren da budem nemam pojma, ali recimo da zelim da budem srecan (u svetu u kome postoji josh ljudi osim mene).

Godinama sam u svom svetu u kome uglavnom nema mnogo ljudi i ako ima to je po neko odabran. Svoj put kroz zivot sam sam gradio bez kopiranja tudjeg zivota ili imanja nekakvog tutora, uvek je to bilo po mom licnom osecaju i po mojim zeljama. Uglavnom sve shto mi nije odgovaralo je bilo eliminisano, a pogotovo ljudi sa kojima je trebalo se nositi na komplikovaniji nacin od da/ne pitanja. Stvari za koje nisam imao dovoljno motivacije ili su zahtevale dodatno ulaganje energije sam takodjer eliminisao.

Stvorio sam svet u kome sam spokojan, nema niceg shto ce me uznemiravati ili zahtevati moj napor. Svet u kome sam ostao skoro sam. Svet koji mi je pruzao sigurno uticishte u koji se vratim kad posle izleta u spoljni svet bivam slomljen, umoren, razocaran. Ali na kraju krajeva svet koji je skoro potpuno prazan.

Da li sam ja u tom svetu srecan, tako delujem cesto, ali to nema veze sa samo malo prave srece koja se moze naci uz malo napora u spoljnom svetu. Praznina me ne cini srecnim, razlicite stvari koje ljudima u spoljnom svetu pruzaju osecaj srece/zadovoljstva/zabave, u mom svetu su samo blede kopije. Da radi to, ali na sekund, dve ili mozda pet minuta, posle toga bivaju odbacene kao pogreshna investicija….

Druzenje sa ljudima u spoljnom svetu retko donosi srecu, i kad je ima vrlo je blaga. Cesto nishta vecu srecu nego osecaj kakav je kad se samo sedi izmedju njih.
U spoljnom svetu se ponekad naleti na nekog ko sija, nekog ko ne deluje kao covek iz spoljnog sveta, vishe kao izgubljena zvezda mog sveta. Onda pocnem da ostajem u spoljnom svetu, da se ponasham kao ljudi… Obitavanje u spoljnom svetu umara, iritira, muci, povtatak u unutrasnji svet ne pomaze jer tada zelim da budem u spoljnom zbog onoga shto sam pronashao tomo. Ukratko: ne postoji sigurno mesto.

Pokushaji vracanja izgubljene zvede u unutrashnji svet retko uspevaju, a kad uspeju ona se ne zadrzi predugo, poshto je iz spoljnog sveta i nema shta da trazi u unutrasnjem praznom svetu.

Hello world!

Ovo je moj novi dnevnik, pocetak nekog novog puta. Stari me je doveo tu gde me je doveo, treba napraviti potpuno novi put…

Imam 32 i ne znam shta zelim niti da li je ishta u prethodnom zivotu valjalo. Jednostavno sve moram da proverim. Ovaj blog ce biti moj novi put, pisacu za sebe, sebi kao podsetnik voditi sebe ovim na novi put. Moj identitet nije bitan, bice negde otkriven na novom putu.

Jedino shto jedino znam da zelim, zelim da budem srecan (jednog dana).